Topola

Па су миле устрелиле Мене веће, Ту се виЈем да добитем Лепе среће. Чарне очи, са пстом Зора будна, Добре бпше, усрећише Среће жудна. О колико моја дико Да те славим ? Да животе п красоте Свету Јавим ?! На ме просу благу росу Од живота, Да се дивим када живим Оред милота. Кад с’ осмену у пламену Уста мила, Мед потече на далече Сила, сила.

Кад зањиха жудња тиха Беле груди, Сунце стане, па уздане, Па зажудп, Зраке нија па с’ упија У та недра, Да ми сине у милине Зора ведра. Ој дивото, ој милото, Куд би тако Од гиздаве твоје славс, Куд би с’ мак’о ? Душом данем када станем Кито цвећа Крај тебека, ту ме чека Мир и срећа. Жудео сам, блудео сам Преко света, Нисам знао, где би стао Многа љета.

У свет зађох, ал је нађох, - Ти ми саде После мука и злогука Срећу даде. Чедо драго, моје благо, Ти Је даде.

Севди песма ломи тио Мирне ноћи крила лака. Анђео туге ту се скрио Латио се црна мрака, Па с висине и облака Уцвељеној души лети Да у часу уз њу стане, Не да с' руга, нити свети Већ да вида срцу раие.

Разлежу се гласи мили Дрхти срце што их слуша Утдвељена крепи с' душа У крв снага пузи, мили, Издаси се изгубпли. Оваки јад се сноси лако Када без друга није тако. Тио као ветрић лаки И до ње се песма ори,

521

OБР А Д