Topola

Коју иста туга мори, До ње коЈу Јади таки Иетим жаром срце гори. Ноћ је тавна тиа крила Преко света уморнога Већ одавна разавнла, Грли санак већ свакога Само Фата Још не спава, Њојзи сана ноћ не нуди, Ломе јој се слутњом грудп, Дрхти снага, гори глава Чини јој се да сазнава Неке гласе, Јаче, тише; Слуша, пази, Једва дише. Од срца су гласи они Срца Јој се прикачили. Нешто тајно там је гонн, Откуд они долетили. Као ветрић, лаки чили, На ноге се она диже; Па се кроз ноћ тавну краде. Оном гласу пде ближе Да га боље разазнаде. Ноћ је вара и заводи, А покорно она слуша. Стрепи, преза у њоЈ душа; Гле, сама Је, у слободи, Па ЈоЈ тако то не годи! Сад се боји што Је сама Страшан друг је црна тама, Стаде слуша. Ништа више БоЈажљиво натраг крочи. Ал у часу с’ уставише На Једноме жбуну очи, Шиб се љуљну; она с’ кочи. —■ Тамбурпца куцну јаче: „Очи твоје створно је Бог на славу“ - Струна плаче, Тако тужно гласе своје 0 речма, с песмом оном спаја, Тако тегако срце дпра

Тако драго јечи лира. Фатма иуаа тешка ваја Клону, сета је осваја. Уздах јој се с груди краде* Па на жице танке паде. Баци очи Раде тамо. Оан је мисли, не верује. То Је сенка њена само. Што л' је бледа, да л’ болује? О.ч та сета ?вега трује До сад срећна вазда беше. Гле, не бега, зпак му даје Где га мисли сад занеше ? Где ли слаби ум призтаје? „Она она ! сенка није ц Живну он и хитро скочи, Ал се следи, натраг крочи. II да срце своЈе скрије Отровницу чашу пије. Крије очи срце мори. Гуши пламен што ту гори. Ал је опа тако мила Тако мило на њ’ погледа Челом јој се сета свила А на уста пуна меда ГКудња паде; он Је гледа: „Ти си Фатмо залутала, Ти се бојиш тавпе ноћи, Ова стаза ииси знала Куда води, где ћеш доћиР И шта даље, ал застаде Реч у грлу, рука клоне, На земљу му поглед тоне И тишина сад настаде. Своју слабост упознаде. Али како и да скриЈе То што нш.ом таЈна није. Ал Туркпња не обара Пламените свзЈе очи. Пуна жуди, пуна жара Пред Обрада сада крочи

522

ОБР А Д