Topola

Да с’ о евему осведочи. Лед ЈоЈ стеже жарке груди Кад он пође натраг тако Она њему раЈа нуди, А он враћа натраг пако. У Туркиње крвца плану; „Тн не љубиш* шапће јотко Срећа ти с' не смеје ретко; Па с’ Јуначиш, на мегдану Када задаш тешку рану, Гледати ме некад смеде! Јуначит’ се само хтеде ? „ПознаЈем те,“ Јаче збори „0 не кри се, о не кри се ! Поглед ето твоЈ говори, Све открива, о стиди се.“ „Фатмо, Фатмо не срди се.“ Једнна му реч то беше. „Раде, Раде, што си сетан ? КоЈи љубе да ли греше ? Раде , чуј, ти ниси срећан. Ниси? Раде, где Је срећа Да л ти виде лице њено, Јеси ли се њоЈ окрено. Лепи стручак шарна цвећа Мио мирис премалећа, Да л ти кад гбд она иружи, И рече ти; в на, не тужи /“ Ћутиш момче. Лако ниЈе Одговора на то дати. Ту се веља мудрост крије, Сумња сваку реч ти прати, Да Је натраг тери врати. Где је сунце да ти сине Волеш ли му мила зрака? Да те сета ова мине. 0 љубави крила лака, Да ми ти Је поклонитк, Ти би био срећан тада Живнула би снага млада. Љубав ! цветак узорити !

Ко ће венац теби вити Од овога лепа цвећа Ко се тебе тужна сећа. „Нико? зар?“ —И застадура Одговара да дочека, 0 главе вео танан тура. Просу јој се коса мека Низ рамена пуна млека, Задрхташе вреле груди. Око жешће муње сева На лицу Јој румен руди, Што се као зора лева По истоку далекоме. Изумре јој глас на усти Само уздах с њих се се сиусти; Страст и стид се гњевно ломе У грудима лепе моме, Гњев и љубав, све у часу На лицу се дивном расу. „Љуби љуби.“ шапће она г Једва ветар сам да чује. „Без тога Је душа бона. Тешко том ко не веру Је. Љуби, љубн срећа ту је Она зове, Ти Је хтеде, Жаљаше се што је нема Да те носи, да т' одведе У раЈ, ено сада се спрема. Пође. Чуј Јој гласа. Леле ! Шта да чинлм? камен зовем,. Ја мермеру срећом говем. Речи моје, ломне стреле Пробити би стену хтеле. Грозно ладна, ти ме уби, Згазн. ал не бежи... љуби.. На истоку далекоме Слаба зрака сада сину, И ио небу сумрачноме Као звезда плахо с' вину У висину у даљину. Из заноса ово трже

523

OБР А Д