Topola

Зачуђеног севдалију Љута ножа маша с’ брже. Знаци добра ти не крнју. Још један пут, опет плану Као да се чу и пушка, Топот пекн, вика мушка. Он погледа низ пољану. Позна војску одабрану „Турци“ рече, поћи шћаше Сабљу за боЈ да припаше. „Куда“ цикну гњевна Фата „Куда, ти што мене згазиС За руку га журпо вата И пред њега изалази, Рука, груди и образи У огњу Јој занламтеше. Стој ил уби, ледењаче, И та уста што се смеше Вазда срећи, смрт дотаче. Она збори сама не зна Шта говорн, шта Је мори, Само знаде крв да гори Око ње Је мрачна безна У њу пада сад несвесна. Мрак на очи, Јад на грудн Само клетве тешке буди. Ко укопан он је стао, Па се страсти женскоЈ чуди Нит Је чуо, нпт Је знао Да оваки плам у груди Може љубав да пробуди, Ал из чуда он се оте Кад на левоЈ сада страни, Пун ужаса и страхоте, Како плам и дим тамани Једно село грчко виде. Из Канеје чета Јака .Делпјаша и Јунака, На освету амо иде, Па сад успут мало прида, И сељане Јадне мучи;

Роб се тиме миру учи. Куда пре сад да с’ окрене ? Шта би с њиме? Шта да ради? Тамо бој, ту очп њене, Тамо крв а овде јади. 0 разумом се срце свади: Оавлада га борба љута. На груди му немоћ лежи Једва чујно нрошапута : „Погпнућеш, Фатмо, бежи. Заклињем те твојим вајем Оцем ког си изгубила; Не стој, бежи, Фатмо мила, .Бубавнам те кунем рајем, Уздисајем, загр.вајем, Бежи ох, не гини са мном, Бежп, самрт иде за мном. а ОчаЈно му дрхте речи. Он Је тако молећ’ гледа. Ал таЈ поглед сад Је спречи Он ЈоЈ ено поћи неда. Јер о срцу нриповеда. Молба, љубав у њ се стави Фатма откри све то Јасно, На опасност заборавп. Прнступн му кликну гласно; „И ти ладни лед но оста, .Бубавп се озва мојоЈ; У сакрптој души твојоЈ Она живп.“ „Фатмо доста, Не била ти та реч ироста. За те сада неко пита, Фатмо, знаш лн Хризолита?* То су јади над Јадима, То Туркињи срце мори, То је кињп што очима Својим гледа како гори Како с’ мучно собом бори. То Јунаштво порази Је Заледи Јој срце врело. Видн љубав а не смије

љи

ОВР А Д