Topola

Да ђаурски бес сломије. Тако с’ Турци храбре сами: „Сад ил икад наши биће. Сад на дану, не у тами Звезда њина потамнићеД Смелн тако. поуздани, Хајдуцима нду ближе. Неколико њих се диже Све Јунаци одабрапи ОдвоЈнше с’ на пољани Д,а започну боЈ крвави, Да оплету венце слави, Ал ђаури чврсто стали Непомични као стена У бусију с’ укопали; Ни Једнога ока трена Да им снага заморепа Тако јачој не уступа. -Заклоњени опкопима Десет пут су Јачи скупа Са пушкама, ханџарима Не боЈе се турске силе, Не боЈе се целе Крете То ли ове Једне чете.^ Нек шенлуче, пек се силе, Нек играЈу коње чиле, Нек се смеју, вичу, скачу, Имаће кад п да плачу. А погледаЈ преко мора Шта се оно наЈављује ? Зрацима га својим зора Умиљато обасјава. —• Стазом том краЈ мора плава. Шта промиче, куда тако? -Јунаци су, то позцајем. По ханџару сјајном лако. Куд итаЈу онпм краЈем? Гле п других лица тамо: Не крвава, нису мрачна, Као лепа зора зрачна. Брже, пази, брже амо,

Да нх боље упозиамо. Дивне слике, пази, пази, Низ брежуљак чета слази. Док се Турци припремају Стан усташки да разоре Док се у ред намештају, Док с' о боју разговоре Ко Ке доле, ко ли горе, Чета Једна од хајдука Одвоји се за потпору, Као јато горскпх вука Кад заурла кроза гору, На Турчпна у сред боја С леђа мушки да ударп Да му бојни ред покварн. Брже, брже, чето моја Остра јесте сабља твоја, Рис из горе вођа ти Је, Брже чето, боЈ се бпје. И промиче дивна чета, Све се даље ено губи, Поветарац њу облета С мора тиха, па да је љуби Да с’ у душу н,оЈ задуби. Да се тамо разговара , Са срдашцем у грудима, ТаЈна врата да отвара, Тајне жеље да отима, Па с уздахом да их пушта Преко света, да се випе У висину, у милине Преко зрака. мора тушта, К’о анђелска сенка спушта. Док на друго срце пане, Друге груди, друге ране. Прну уздах лак к’о зрака Сунце Јарко са истока. Мало ко га од Јунака, Крвавога вазда ока, И запази. Хитра скока, До станишта свог се журе

526

ОБР А Д