Topola

Од погледа њена бега. Да л се раЈа грешан боЈи? Не заслужи он зар њега ? Грешан! да, Јер иема среће Проклество би сада стек’о Кад бн само „мој Је“ рек'о. Врзо мине премалеће Брж, увене мнло цвеће Јао томе ко га гаЈи Па му други то присвоји. Гле на небу зве.зде сјајне НајкрасниЈе наЈмилије, Види како зраке баЈне На тебека доле лиЈе, Осмева се, тио с’ виЈе. Ти Је гледаш, жудан сјаја Летнуо бн, лепу зраку Да домашиш из бескраја, Вазда милу, вазда таку. Смеш ли рећи: то је моје ? Знаш лн да баш тебн сјаје ? Да живота теби даЈе ? Знаш ли колко Још њих стоје, Те к њоЈ дижу очисвоЈе? Колко њих још шапћу : мени, Звездо мила зрак окрепи. Владај, па ће бпти среће. Удри, па ћеш силе стећи. Огми другом шарпо цвеће, Назорице пут окрећи Где Је крш н бес наЈвећи. Па.ш, гони; то ти вели Ореће стаза тајанствена: Ко по њојзи поћи жели Нека гонп с лнца њена Испред себе све гомиле Што су пошле даЈој служе. Ту се тешко људи друже Сваки граби, сви се снле Пре од других до долине

До њенога даљног прага И ти тако, је л’ ти драга. „Не, не! Она моја није. Не могу је отимати Један пута поклоних је. Зар би мог’о дар да с' врати ? Неће сунце више сјати, У мрак ће се дан обрнут', Наде ће се угасити, Живот ће ми, крв. утрнут', Срце ће ее скаменити, Лепи снови, жеље, све ће Само пуста магла битп, У њу ћу се и сам скрити. Оживети нигда неће Из мртвила суво цвеће. Фатмо, Фатмо, а тп шта ћеш ? Другом срце своје даћеш? 1 в Неће Фатма“ чуше с' речи. Он се трже, тамо гледну. „Тако ли се јаде лечн? Зар жељицу за нн једну Оамо једне сузе вредну Не крију ти ладне груди? Зар је тако лако, Раде, Прегорети ? .Нуди ! људп ! а Да л’ то она гбори саде ? Одкуд речи те дођоше ? II уздах се тешки зачу И зајеца глас у плачу. Обрад с плашњом тамо гледа. Гле, и као груда леда Ладна срца, опет слуша Где му демон душу куша. „Отани* викну очајнички. „Стани" Фат.\ш к њему лети п На смрт Осветнпчкн Овдена ти треба мрети. Ђаурине, етанп клети.“ Устави се чета чила

528

OБР А Д