Topola

221

«Нпје она проклета, но честиха и по сто пута благосдовљена! Волио бпх у љој гладоватп на врх Поамина, на оној голој стијени, него да ме Султан постави овђе везиром. Љубпм је ја као обпје очи у глави, као оногладно пет синова, као оба брата од мајке. На њу сам пао челом пз матерпне утробе, ту ми се расклопише трепавице да угледам свијет, ту сам најприје чуо милп звук народног језпка, провео младост, припасао оружје, окућио се. На.њој ми је гробље прадједовско, ту ти моје племе од Еосова клица. Кад промислим да сам по њој у дјетпнству чувао јагањце, и пландовао под њезиним дубравама гледао зору гдје онако ведро свиће кад ме је онај зрзк јутрњп и вечерњи обидовао, а појили онп хладни изворп, кад ми на ум пану народне светковине брацка днка п јуначки понос, помамио бих се да сам хљебом сит. А тп си дошао силан и обијесан да ме вријеђаш и наведаш да продам образ, једино добро које мп је преостало ! Прођи се, ја те кумим од неба до земље да ми не превре, да не изгинем до краја.» А Арбанас: «А но кад нећеш да пашу слушаш, а ти да нијеси сутра на овој земљи, гдје си волији просјачпти него ли беговати.» Вук се уклони и у раздвоју рекне; «А ја ћу се утопити у језеро и самоубицом назва-