Topola

239

муке просочптп. Овако су нам стари радиди, пак радимо п мп.>= II тако збнља притврде п закључе сви у једно грл.o, пак се разиђу по работи, а кнез даде дирбу на четпрп пазара трп пут у трп неђеље, пред Будвом, п пред Котором , на Виру п на Црнојевпћа Ријецп: ко насочи звопо и дупежа да му је соџбине педесет дуката, п тврда вјера да га просочити не ће до муке. Оно тп не прође дуго времена, кадједно вече у првом мраку паде прнјатељ у кућу кнежеву, назове му добро вече, п приступп к огњпшту да се озебао огрије. Кад остапу њих два сама, рекне кнезу, да је он гдавом сокодржида. «Је дп вјера?» уппта гост. «Јест» одвратп кнез, «тврда, божја, по сто пута, непредомна.» Пак скочп кнез на ноге ; пзвади пз једне шкрабпце замотуљак новаца, п пребројп сокодржпци дукат на дукат до педесет. Сокодржпца прихватп соцбину, омота је тврдо у убрус п подожн за пас, пак почне причати редом; «Оновечерп у сунчани заход, дође к менп човјек вјернп и уздани, п рече мп доста смућен: «Ево пријатељу на мене грпјех п мука. Ни радећи нп градећи, него по Божјој вољп, нападох нехотпце на ’ дупеже који смакоше звоно са светога Јована поборскога. Тајпти грехота, јавити напаст, пак с једие на другу размишљај п гоиетај, паде ми на ум да тебе помолим да будеш овоме посду сокодрлшца.