Topola

240

Поклисару се глава не спјече, него хајде нрими соџбпну, нека тп је од ње трећпеа, насочи лупеже п звоно, али ме 'не просочп до муке, заједеога Бога, јер ћу пропастп као длијето иза паса. Не шћеднеш ли поћп, на другога се човјека не ћу чпсто обраћатп, нек нам буде тај грпјех у ортаџбини.* Да тп право речем, кнеже, нијесам никад у такве после газио, пп прста метао међу туђа врата, пак сам се дуго оппрао п оговарао, да ко не помпслп да сам се на дукате слакомпо. Но кад чух да сок не сумаје наставптп се на другу сокодржпцу, п да ће ова крађа утонутп, препапем се дупга, пак се примпх, п дох да тп прпчам ову вражју пређу : Ево трп годпне мпнуше од кад Љешњанп оградпше п освешташе нову цркву, свету Петку па сред поља. Залуду се на све стране мучплп да пабаве црквп звоно. Слалп наруџбпне у Млетке преко Котора, у Бпоград преко Цетпња, у Царпград преко Скадра; не бп пм га суђено добавиги нп за коју дпјену, док ђаво, којп нп оре нп копа, него радп око крштене душе, намјерп љетос два од њпх у Ирпморје да копају вресове реваче, с којпјема граде луле дуанџпјама. Та су двојпца у тебе влаштога коначплп двпје ноћп. Премпнула у те дане једпа баба поборска, пак п онп дошли бабп на погреб, да се наппју ракпје, а назобљу кољпва. Впђелп на светоме Јовану опај лпјепп заклад, нарајплп се златнпјем му звуком, пак пм паде на ум