Topola

241

зла помпсао, да своју цркву крађом окрасе. Кад дома, отворе се неколпцини сељана. Рече Шуљо, што је тој стварп глава: «Ето нам зја црква гологлава као невјеста без вијенца, новци не помажу, а у томе Приморју цркава и звона као малога боба. Него хајте да свучемо светога Јована, ада ођеднемо ову старпцу, пак сва та грехота о мојој души. Да тп 1 нпјесу свецп као ми саможивп н ћуди лакоме, да не би богатп нага одпо. Кад радпм на славу божју ту ми нема нп грпјеха ни чуда. А лако ћемо обпсти; ако се да звоно смаћи са цркве, није чисто жао светоме Јовану датн звоно светој Петкп. Ако пак звоно на нашој цркви не занијеми и не промијени глас, пије жао светој Петки примити дар. Него хајте неколико друга да га донесемо. Побори су далеко и под туђом повластицом, не ће доћп звону нпкад у траг; а и ако дођу, ми ћемо се клети да смо га купплп у пезнана трговца, пак звоно звону наличи. Ко да разазна? Пупеж душу топи ако дома носи, а мп ћемо се клети у светој Петци, па нас она не ће пуститп да се разгубамо.» И тако крену њпх деветина на божићње покладе,' ноћу путују, а у алугама даиују, док дођу трећи дан у мрак у Поборе. Била иоћ мрачиа, а вријеме стравичао; јаловили се облацп у оне поточине као из мијешине, а вјетрови се прегонили и зујали низ оне

Ц Можда. Ирпп. Ст. Љ.