Topola

243

,да до ушију, хоће се сок да их за руке доватп. Ја цмам јошт један добри срок. Звоно је на сред н>ега шупље као да си га сврдлом провртио, пак ћу се при муди и с тијем обнсти. Еренемо ли звону у прекрађу, хоће нам се сок да ни у туђој земљи кадаузи, јер се бојпм издаје, да не присветимо док осветимо, да нам рози не порасту. Него ти остани сјутра у нас, а ја ћу окуппти седо п донпјети дома договорну.» Еад било сутра дан по ручку, викне позивач с поклича да иду сеоски домаћини на збор. Ево приступају браства једно по једно пред дркву, свак се редом прекрсти и пољуби црквене вратниде, пак посједају у окб, а кнез стаде да казива све редом. «Сад» рече отресно «одлучпте или ћемо на Цетин.е да се судимо, или ћемо по звоно у прекрађу, -—• двије нас воље као кадију.» На то барјактар заче први: «Ја ти се чудим, кнеже, куд си зашао, шта ће ти суд с лупежима? А да ми даду Љешњани триста звона и чапру дуката, док не дође оно наше звоно чини ми се да сам без носа. И чујте ме добро, добри људи! одлучпли како вам је драже, клели се и судилп, ја вам не ћу дијела од тога. Сто се пута мирили, а сто подмиривали, док не пропоје над светијем Јованом оно старипско звоно, којега ми је један дјед купио ево сто годииа на Сенегаљу, пак га пред душом наиијенио дркви, један ви Бог а једна божја вјера, хо-