Topola

251

исти дан, без бола и муке, ка’ да бпјаху уснули. Бјеше пх троструко жалосније онако непретворене ставитп под земљу; сваки румен ка’ јабука. Нас двоје поражено и тужно, на дпк обезграњена храста, забави се и опријеми око оног каменог остатка ; док и он поче да кљеца. Хћаше рећи да се врх њега неко кунпјаше. Цпједи данас, циједи сутра, ка’ воштани дублпјер уз плам, док промоли стијењ. Топац се хвата за свашто, на и за пјену, тако и ја чини што ми гођ ко каза; води га на лпјечнике, наше и латинске, отворај му књигу у пророка, светп масла а чптај бдења, запрештај и води га под јеванђеље, боље ништа већ што уз главу пропаде и мука. Прољетос донесе гријех једног Брђанина у село, да вересија шумандинске свиње до уља. Вечера и преноћи код нас, на кад му казасмо чему смо уцвпљени и обатаљени, рећи ће: «Ту ви је дјецу изјела неспоменпца, и док јој не дођете у стопе, не ћете подићи за вашег вијека од срца порода, но се залуду мучите и расипате.» «А како ћу је, невољник, уловити?* питај ја. «Окупај, рече Брђанин, то дијете у очи суботе водом с врела, па прелиј воду у једну жђелу да ни капи не погине и хајде онако с пуном жђелом од куће до куће, гдје је гођ бабе, и помоли сваку од њих, да умочи обје руке у ту воду, па кад се све изреде, опет преокуиај њом сина у