Topola

252

сунчани заход, већ му зде душе наудитп не ће. Ако лп по чем која баба не хће омочити руке, та тп је крвнпца п ископанида.» Ја се тој баснп од јада насмиј. Но тек Брђанпн пз куће, а попане жена да ме прождре, да идем по бабама п да пм слпмам капу да перу руке. Не бп куд-камо по окупах спна п пбх с вагапом по селу гдје је гођ бабе да се мпје. Кад допрем Ковачевој кућп у крај села, пзађе му матп; срдпта п крвомутна жена, да те Бог уклонп, смутила бп за час барјак војске, п ако мп је нешто подалеко у својтп. ««А гдје сп кренуо с том бљудом, рече са шале, алп је то поп послао, да дијелиш водпцу по домовпма?»» Ја је залуду назовп тетком п лијепо помолп да прпступп као остале сеоске старпце, да опере руке; а она пуче на мене сваке јаде, пак по гато ме обручп, умаче у кућу а затвори врата.» «А рашта те обручп,» прпппта Новак, «гдје је тобож биједиш, нлп што не вјерује у машту?» «Ко? Она!» впкее Мијат, »вјерује, свеца ми, впше него лн онп Брђанпн. Пуче на ме као бјесомучена: ««Вуцп се отоле, бруко и срамото, иаведе те женпна памет да удараш по селу, да се тобом пук руга. Боље да си рекао домаћнцп, да најпрпје обиште своја њедра, пак бп нашла крвнпцу на очину прпјекладу. Понесп жђелу у тазбину,