Topola

255

чек, тер је сдими и пусти, пошто му се закуне да му већ не ће зла ни помислити.» «Пдати ди баба откуп?» припита Новак. «Јади је црнн знади, ка’ су је и знади, дпше нас!» наставп Мпјат; «други сељанпн каза, да је и он с невоље ходио на пророка чак у Мостар, и по његову свјету дохватп деперпцу, која му је у очи суботе обдетивада око свијеће, кад је с кутњом чељађу вечеривао. Опади јој криоца на плам, пак је баци у сметшпте. Кад сутра у јутро ево баба Цвијета, рукама о врату, гдје му тражи соди да вида пекотине. И ту јој враг помога’! Згами се домаћпн на жут дукат; мјести да је свпјету обдпчи, даде рогуши шаку соди из сданика, ио што јој окине крај од опуте с дијеве поге, да му већ по кућп не обиграје.» «Те су двије дебеде!» опази Новак. «Чуј да знаш!» продуљи Мијат: «Пуче баба ЦвиЈета на вих двојицу сваке прегрђене јаде. * «Навадисте,» » рече, ««на мене ка’ на меки приједаз, ади нијесте погодиди. 0бјема су ви матере море и вјештице, па сте наумиди да их мојом струком заступите. Свакој су од њих двије изникди вепрови брци. Чинише да пресуши живи извор под Јасеном и да иас побије туча лани три пут у три суботе; навукоше пуљешке вједогоње да разоре црковни звоник ошмрком, а прекогорне вукоддаке, да нам род сјевером преотму. Изједоше од мрчаиога уштапа до пре-