Topola

256

половне сриједе трпнаесторо дјеце од спсе, а удавпше русане неђеље трп младожење, да пн се невјесте у црно омотају нод внјенцем. Обје се нретварају сињастијем јарцем, да даве стоку гдје је сназе напредну; спвпјем соколом, да грабе кокошп с ложнпка п лијега ; шаренпјем челозопцем да пскопају челе у роју; црепјем гавраном злокобником, да слуте погпбпју. А та два лажива свједока, што ме праву бпједе п потварају г , тако пм дочекало Ускрса што пм је од мене мплпје, ако су пстпну казала.»» А мнозп реку: «Ако лаже коза не лаже рог ! Та су се зла збпља случпла, пак тп зеаш, ко пх је урадпо, јер сп му ортак.» Дохвате сељанп бабу Цвијету, ко за руку ко за ногу, тер је посмуцају пут пасје јаме пзнад села, гдје су, прпчају људп, у старо доба бјесовп уковалп цара Дукљана, да не може жпвјетп нп умрпјетп; а за њпма мало п велпко сустоппце ка’ за мрцем. Кад ова гунгула допре на раскршће, срете калуђера превлачкога, којп је доходпо да купп ујам уљанога млпна: «А гдЈе ћете с том бабом?» уппта калуђер. А мпожпна му одговорп: «Да злу душу суновратпмо у бездању, да јој се за кост не зна.» На то ће тп калуђер пзвадптп момку пз торбе своје оружје, крст п петрахпљ, па статп клетп да се земља тресе, да је не порпну у понор, док је он не псповједп п прпчестп; «Ко ће од вас, рече, прпмптп на своју душу њезпне грехо-