Topola

257

те ?« Сељанп се снебе п скамене од онога божјега страха, пусте бабу кадуђеру да је водп у манастпр, п тамо да је средп ка’ да од своје умире. Чека седо бабу, а нп бабе нп од бабе гдаса.» «А вуцпјаше лп је п ти на јаму, да јој се за кост не зна?» запита Новак наперенпјех ушпју. А Мпјат: «Гдје свп Турцп, ту и Усо мадп!» «Бојим се, додаде Новак, да ће се то обитп о Усу.» «То да знаш,» рекне Мијат. «А пмаш ди пријатеља у суду ?» «Пмам једнога кума, што је са судом у добру, но се све бојим, да ће бпти инокосан.» «А држпш ли га колачем ?» «Наврћем се чешће. Ево му и данас носнм главу п задњи черек пекне, што сам одвојио од својијех устију.» «Све се бојпм», прида Новак, «да ћеш тп погинути с колачем а ја без њега.» «Како то?» упита Мијат истрештенијех очпју. «Л.ако,» одговори Новак. «Ужирпо сам залуду и ја једну пекну, не бјеше је такве у свој кнежинп; изјела ми седам коша жита а десет желуда. Дође пред Божпћ кнез у нас, да мп начне бачву впна, јер се просуо глас да од које он први окуси ие ће јој се вино наоцтити. Том срећом, од божит-

Прип. Ст. Љ,