Topola

260

нпцп у Друшков дућлн, да попију, као што су навпклш, по куппцу ракпје. Нађу Друшка гдје се рпјепа с онијем калуђером, о којему су се путем разговаралп. Прпступе покорно п пољубе редовнпку руку. Завадпо се Друшко с калуђерпма око матерпне задужбпне. Ова старица оставила манастпру Превлаци, прп смртном часу, сто дуката од свога матерпнства: «да пођу у два звона, величпне онпјех што славе над светпјем Трппуном у Котору; а то остављам пред душом мртвпјех а за здравље жпвпјех, да мп свети Арандпо Мпхапл притече душп у помоћ кад се хтјела дпјелпгп с овпјем свпјетом да је прпмп п пренесе гдје се праведнпцп радују а ђаво нека утоне у вјечну муку, гдје кокота не ноје, гдје звона не звонп, гдје пх је одпскона труса п трепета. Ако лп мп почем спн Друшко (не бпло му суђено) не пспунп овај мој завјет, не бпо прост нп бдагословен пред Богом нп пред људпма,» Но Друшко поклекнуо пмућем, а остао сухотан од новаца, трошећп у добру чоеству п зајмљућп господп которској тек да с њпм друже, нпје пмао да купп црквп звопо, но је пребацпвао дугом од дан иа дан, крпвећп час Петра час Павла: занатлпју у Млоцпма, што звона споро слпјева; мрнара, којп их је под зпму укрцао; напокон југ, што бранп броду да у крму једри. «То су куке за муке!» рече калуђер Друшку. «Ево