Topola

267

дуђера и поведе дома. Кад уђу у једну клијет, Друшко преобпде по клијети, да се није ко забио да уша, пак затвори врата изнутра. «А зла тп срећа, чему погибе лудо?» «Нијесам ни дао Бог ; » рсче Мијат, «а рашта?» «Како рашта,» викне Друшко, «осуди бабу Цвијету на пасју смрт?» А Мпјат: «Ја нијесам но село. Али јој не ногасмо сви ништа, јер је избави калуђер из нашпјех рука.» А Друшко: «А знаш лп што се од ње догодп?» А Мпјат; «Сад сам баш питао калуђера, пак ми рече, да је они нијесу могли одријешити, него да су је опремили владици на Врањину да је он одријеша.* «Она је сређена и опроштена, мој Мијате, тако не био ко ти је мио, пак ћеш је данас ти платити, но бјежи док те жбири не оптају, јер си погинуо срамотпо.» «Ја?» «Ти, душе ми, пак да си десет пута виши него си,» «А има ли лијека да прав не гинем?» «Има, ваистину, ако кажеш суду како је било; да су те научили калуђерп превлачки да пред пуком обиједнш бабу Двпјетуу пак да су је они исти повели у маиастир и обноћ спалили у ужиканој пећи.»