Topola

272

ражалп, пак му прмукле прпшаптп: «Еунп се, несретнпче божјп, то је свакако латпнско распеће.» А Мпјат: «Ако је п латпнско, Бог је један, пак бп ме крпвокдетнпка стпгао горпјем мукама, него су ове ваше.» Кад му пуче кожа па поплатпма а месо се расточп, стаде опет да лелече на вас гдас, па на ново превјерп од муке п рече да је све пстпна што је свједок казао, и да пије калуђерима ппшта предпгао. Кад на клетвп, опет стаде да муцка п да пзмпче, док га једап од онпјех објешењака ударп заушнпцом по образу тако да му пуче крв грлом п носом. Закуне се како му рекну, потппше крстом лажљпву свједочбу, пак што од страха што од бола, обумре п пане у несвјестпцу. Потајом п у мртвачком одру пренесу га у тамнпцу п свале па тле наједну растрту бјељпну. Дође ред калуђера п Друшка да се суде око звона. Калуђер потражи да суд прпнудп Друшкада преда мапастпру матерпну задужбпиу: «Господо судје! нашп су манастпрп посталп п обдржају сезавјетпма пзадужбннама...» «П крађом!» додаде Друшко. «Не пресијецај!» опомене га судја. А калуђер као да нпје ни чуо, наставп: «Ево трп годпне да се преставпла Друшкова матп, добра п побожна старпца, Бог да је простп, пак на самртну часу завјештала два звона светоме Арханђелу, као што пзговара потоње ппсмо..,» А Друптко: «Које стс вп самп писадп