Topola

282

гдаву за душу; ја мним да може поћи једна за другу на који му драго суд шш пазар. За то пдем сутра на смрт ка’ на свадбу, п као да ћу се прексутра родптп царев спн!» На то ће духовник; «Душпну си већ. утоппо, о њој нпје збора, колико лп нп о оној Арпје безумнога, ако сп слушо; него сад порадп да барем спаспш то телеспне.» «А како?» прпупита Мпјат хптно, «кад си рекао да сам на смрт осуђен, п да ће ме сутра давпти.» «./Iако, ако сп у свпјестп,» наставп поп. «Тп потврдп, кан да је пстпна, оно пнм сп већ запачао душу у Котору, пак ћеш се опроститп тамвпце п зле среће.» А Мпјат пстрешенпјем очпма: «Шалшп лп се, попе, аманет тп божјп ?» «Не ја, вапстпну,» одговорп поп озбпљно, «но сп ме уболпо, пак те залуду учпм п упућујем да пе погпнеш до краја, да не пзгубиш оба свпјета; јер док си жив животом, можеш се покајатп п ко зна? Бог је мплостпв опроштен битп; а по смрти није кајања, но се опет саставп душа с тпјелом да обоје страда, као слпјепац и хромац, кад су кралп смокве кркочке, један очпма а други иогама, пак их на та свпјет онако п здруашли да се муче и да прпмају за сваку смокву оку меда.» Помамп се Мпјат на таквп свјет, скопа објеручке стржевп столац на којему сједп-