Topola

доле се тамо спојио с другим оним зидом те обухватио аристаниште и зграде у пристанвшту, Млађем се око на који час откренуло од даљњега циља једровитог те се обрнуло новоме зиду па гледа, као да проматра, ради ли се, као што треба. Oro то у тај час исказује задовољство. Прелетило је дуж свега неизмер. нога реда сеченога вамева па застало вајзад на лицу старијега оног. Смешећи се прозбори млађи: „Колико ли саи журио Ативане, да се зида овог дате! Да ми се свака реч претворила у сечен камен, давно би већ зид био готов. Ал и овако се ево довршује.“ „А није ди могло бнти без тога средњег зида?“ запита старији а равнодушно и овдаш погледа зид. „Зид јетребало дићн!“ одврати млађи, „Сувише се далеко савио стари леви зид према Фалерону. Велик је номад обале у пристаништу био отворен. Сад је задатак сасвим решен. Град Паладе Атине васкрсао је са згаришта крајиее Персијске, сјајан је и моћан, залаже га данак јелинсквх обада и острва, па сад се опасао тим пасом од сеченог камења те ће одсад снажно моћи пркосити завидљивцима грчке нрви и колена п опрети се нападају свију варвара са истока.* Речи су те сашде са усана сину Ксантипову, Алкмеоноввћу Периклу, што га народ прозва Олимољанином.

6