Topola

139

Осетио је наиме наједаред сасвим јасно, да је рука младог Мшшћанина врло фина, врло топла и врло меаа. За један час касније био је чак уверен, да је та гука и сувише фина, и сувише топла, и сувипГе мека, а да би могла бити мушка рука, па ма и најмлађа, најнежнија. Једну подовину најлепше тајне прочитао је у скрлетнвм писменима на ланитима дитрашевим, другу је половину држао, тако рећиуруци... Песник се није варао. Рука, коју је држао у својој, није била младићка. Бзла је то рука лепе Аспасије. Перикле и Мили Ранка састали се били у току месеца од оног првог састанка на дому Фидијину, најпре код самог Ипоника, доброћудног раскошника, који је добро жавио с Периклом. Виђали се често а најпосле би били најволелз, да се никад и не растају. Аспасија се обунла у мушко руво, и ишла с пријатељем својим покаткад под образиеом „цитраша из МилитаА Тако је данас пошла била с њиме на Акропож. На путу им се придружио трагичар. Па тој најотворенијој, најприхватљквијој души Јединској чудно је некако било у тај пар. Песник је у том друштву очаран био мађијом неком, која је ваму саиом била загонбтка. Па сад је видио ту загонетку решену. Сав збуњен испусти фину меку руку. Али се за опет прибере, значајно се насмеши па рекее свом иријатељу Периклу: „Видим, да ме још јед-