Topola

140

нако воли Аполон, бог жреда и песника. Уштедио ми је далеви пут до Делфе, па није чекао ни ноћ, да заспим, па да ми се у сну јави с откровењима, него ми је напрасно даровао дар, да сигурно проричем ив руке човечије, а нарочито да човеку по руцн кажем, кога је пола, па ма како рад био, да то принрије.* „Ти си од вајкада љубииац богова,“ рече Перикле, „па од тебе не крију Олимшвани никакве тајне.“ „Па право имају, “ одврати песник. „Међу љих рачунаи ја и Олимпљанина Перикла*. . . „Ма шта да тн је хиромантијска вештина твоја издала о полу дитраша из Милита*, рече Перикле, „једно је истина, да тај цитраш има права ићи у мушким хаљинама и звати се иушеим ииеном. Жене иначе свуда примају и трпе. А овај је напротив снроз радене и плодоносне нарави, на не можеш му се приближити, а да те не занесе и не остави у души ти усевно зрно. е „То могу и ја посведочити,* рече песник, ,-и у мени је овај час онако тек шале, чисто играјући се, са две три лако изречене речи распирила песничку искру у светао пламен. Чудно је, какву снагу имају мудре мисли из лепих уста! Како бн било намаиљиво, још дуже се дати том жељеном заносу! Али сувде ено већ седа за висове Акрокоринта, У грму оном прижељкује славуј, који је, мислим, до-