Topola

141

летио амо из жуве Колова, да мене зове дома. Са вајвишега видпка на Акровољу па до оне поселице, што ено вири тамо из лашћа маслинова ва окомву малог брдчуљка, порубљевог валима Кефисовим, има доста проћи, Па тако се сад праштам од вас, и при свим вреображајима, који се међутим збили, и којв су угоднији од свију, о којима наше скаске причају, понављам реч: „Дођите преко у жуву Колон! Онамо се скловите, кад вам додија близина људи, на вроживите један дан у дивној самоћи!“ „Сетићемо се твоје речи!“ рече Перикле. „Довде нека у самоћу твоју с тобом вође и муса твоја. У утакмици свију вештива треба и трагична да тежи, да достигне врхуаац. Ти си ју са опоре строгости твојих вретходвика довео до благости и чисте човечности. Гледај, да ти ново дело достојно буде творца „Илектре", каво би скоро уживали у том делу као у вајблажијем и вајзрелијем влоду Софоклеве мусе!“ „Нека само лебди вад-а-мвом“, одврати песвик, ,дух овога дитраша, од којег додувхе још ви гласва висам чуо ва цитри, али ме је ивак већ очарао. Као да је одабрао срца државвика и весвика, да во њима удара мелодије своје*. .. . Тако рече човек са ведрим челом и бистрим, сјајвим, веселим очима, вритиште пријатељу свом руку, ваклови се врерушевој Милићавди