Topola

143

Перикле се насмешп па попије воду са веног длана. „Ниједан краљ Персијски*, рече, „није ивад пио из тако дивне криечице! Само је тако мала, да се чисто бојим, е ћу и њу прогутати заједно с водом!“ Аспасија се насмеја па хтеде да шалу шалом врати, али се у тај мах тргне, јер је приметила наједаред лице једно, што је са дна иолумрачне пештере гледало у ау, смешећи се некако доброћудно сељачки. Дошавши ближе види, да је то доста сурово израђен кип бога Пана, коме је била посвећена та пештера." „Не бој се!“ рече Перикле; „добрејенарави бог пастира!“ „Каткад и зле!“ одврати Аспасија; „оњему причају једни пасхири овако, други онако.“ „Бар нашем скоротечи Фидипиду,“ одговори Перикле, „који се журио у Спарту, да што брже Спартанце дозове у помоћ, против Персијанаца, изашао је на сусрет врло доброћудно на пограничној гори Арголиде и Аркадије, где му је стан; допало му се, што је момак из љубави према отаџбини као без душе јурио преко арголских брегова, па је заволио Атињане, за које га пре није бидо много бриге. Сам је после дошао на Марахонско поље, да нам помогне.“ „Пан може бити доброћудан, колико хоће,“