Topola

145

Скиве онда тесадски шешир с главе, па га метне на главу богу пастира. Злаћаве, дивве витице веве падну јој на шрћа. „Еј. кад бих нешто скбро,“ настави смешећи се, „могла жртвовати честитоме Пану свр руво цитрашево, као и шешир! Одиста, руво мв је то несносно. Докле ћу још морати сносити тај терет? Кад ћете ли ви дати жени да буде жеаа ? Признај само, Перикле, нисте ви Атињани најдостојнији синци Ијонови, оног Ијона, што се зачео овде у пештери овој. Много сте у себе усисали дорскога бића. Треба да се поклоните унуцима исељеника рођевог вам племена, што се тамо прево на обалама Аоије развили чишће, слободвије, ватревије. “ ,Па зар им се неклањамо?" рече Перикле значајно се смешећи. Аспасија је дотле села на камен један, сав обрастао маовином; уз њу седне сад и Перикле. „Па зар ии се ве влањамо?* понови а главуњену са миомирном косом привуче на своје груди. „Пан је неваљао!“ рече Аспасија; „обећао је ладовине у својој пештери а мени се чиви, као да дахом својам у потаји још потпирује запарност вечера." „Заиста,“ рече Перикле; „чисто опија тај зрак, што веје амо унутра а сав је напојен мирисом мајкине душице и дивљих ружа.“ Док се Перикле и Аспасија тако разгова-

Аспасија.