Topola

154

те тице деру, То ми је било доста. Но најпосле нека свако тражи себи весеља, где га уме наћи. Весеље, што човек има у вући, досади. А како ја видим, боље је забављати кога, него угошћавати“ . .. Ичоние је уз те речи оштро погледао Аспасију па се надао, да ће она што рећи. Аспасија не проговори ни речи а он онда наствви: „Ти знаш, Аспасија, ја сам те у Мегари ослободио велика белаја; довео сам те амо у Атину; нримио сам те као гошћу у свој дом, Много сам тз учинио добра. Па Јсад мп реци, кавва мп је хвала ? Чујеш ли, Аспасија? Каква ма је хвала?“ „Ко хвале тражи на тај начин“, одврати Аспасија, „тај хоће, да му се плати а не да му се каже хвала. И ти, као што видим, хоћеш, да ти се исплати оно, што си за мене учинво. Твоја доброчинства, чини ми се, имају утврђену деау. Алр си пропустио, Ипониче, те ниси унапред усоворио ту цену, Па сад се једиш вао пиљарзда, што је та дена купцу скупа!“ „Немој изврћати, Аспасија", рече Ипоник смешећи се; ,ти знаш, ја сам био купац а твоју сам наклоност рад био да купим по што по то* „Е дакле сам ја роба?“ викне Аспасија; „добро! ја сам роба, кад та је баш тако воља, па вмам цену“