Topola

184

бдистали овде оеде вз зеленила баште и грмља. Баш је седио у сеници од ружа; ћарлијао је око њега јутарњи поветарад а на колених су му биле табдице воштане, на које је час по резао неколико стахова шиљастом неком писаљком. Више пута са туоим крајем писаљке опет изравни восак и побрише, што је написао, ако га не задовољи сасвим првп надах мусин. Погледавши уз то преко на стазу, што вода нз долине, опази стасита неног човеаа, како лаким, гипким кроком предази долину. „Ко ли је то tsso уранио?“ помисли; „та тај кавда на Ермесових врилвх леће!“ Наскоро је путнпк дошао блпже а песниз је у њему упознао најмилијег свог пријатеља. Радосно му изпђе на сусрет до баштенеког улаза. Перикле му продрма руку. „Ево сам се одазвао позиву твом“, рече; „за данас сам ти гост; умакао сам од ларме и тишме градске и свију државвих послова. Доћиће и цвтраш из Милита зацело га се још сећаш па ће провестп с нама дан, ако та допустпш. Жмаи с њиме разговора а не знам друга места, где бпх могао бити неузвемиреа*. „Дакле ће доћи лепп цвтраш из Милвта?“ повиче Софокле радосно. „Одмах сам мислио, да мора бвти што особвто, што те амо довело, чим сам те опазао, како ватрено и узбуђено