Topola

185

дофе амо. Нн да бз трага мирном достојанству ведкког говорника са Пикне: једва сам те познао, тако са био забадио главу и нагло ходио; чисто си ме подсетио на познатог оног племенитог хата у Оиира, о коме се вели, да откида улар у коњушаици и уздигоуте главе јури а грива му се све вије, лета на пашу “ „Мучи!“ уђе му Перикле у реч па му руеом заклопи уста. „Одушевио ме мародијеи зрак долине Кифвсове у свежани јутарљој!* ,А мто не и жељз, да видаш леау Малићанну?“ рече Софокле; „зар то вије најдивнија жееа на свету?“ „Нежеа Је као Лафанва, достојаествееа sao Атвњанка, јака као ЛакоБзиња!" рече Перикле. „Не треба вишз да завидиш Ијону, што га воли плавуша Хрисила са љиљанастим ланитима 1“ прамети Софокле, сиешећч се враголасто. „Мани Хрзсалу!“ поваче Перикле. „Аспасији нема равне. Не зна човек, да ли је у ње више бића мусе које иди харите.“ „Тебл је можда и парка“, рече Софокле; може ти у жввот уткати и добро и зло! 4 „А што не чак и Ламија и Еипуса?“ повиче Периклз. л Па све да јесте имамо доста крви у жилама, и мач о бедр'их те га, као но јунаа Одисеј, према свакој Кирки можемо у добри час истргвути из корвца...“ „Дођох ти као звер, што је утекла од хај-