Topola

186

ке“, продужи Пернкле, бришући зној с чела; „отео сам се једзред сплави бригама и мувама небројензх мојих звања и достојааства, да проживим један дан у славу лепој мусз и најмилијој њеној рањеници, љубавиА „Право пмага,“ рече Софокле, „што мир тражаш, да можеш миловати. У вруће доба летње или не треба ни миловати нлп друго ништа и не радпти, него миловати.® „Ја мислим, ти и сам грешиш против те изреке“, прпмети Перивле; „воштане те таблице у руца тн доказују, да сн марљиво низао стих на стзх. Алп ти то ни мало не смета, као шхо се приповеда, да лепу Ефескињу Филенијону не дочекујеш у убаваи оник мпртовзм и ружинии ззгајпма . . „Зар је песнпштво посао?“ запита Софокле; „то нисам знао. Ако врело чело чвнп песнака, онда је песннштво зацело звучно нздпсање све оне лепе светлости и божанске ватре, што ју човек са смртни чудп своја у себе удија из небеског етпра. Светлост се преображзва у звук. Па тако не бпх волио ни без љубази бити летњих дзна, јер тада је љубав најватренија, најслађз п најпунија божанства. А најмање бих волно битп без н>B, кад певам. Ту се тако лепо једач жар претапа у други: загрејан ватром аполоеском тоажим освежаја у умилнои даху љубави а муси се враћам са лепо задовољеном, армонично удешеном душом, која