Topola

187

нивакве више жеље нема. Најпосле чак вромеву улоге Ерот и муса; муса буде подводнвца жару љубавеом а око ти и груд драганвеа дарује вајлепше песничке мисли.“ „Ја мислим никад човек ввје тако уморан“, рече Перикле, „даму љубав не би бзла опорава. Звзмо то свв ми, које сзлно разгрева нагон за делањем и привредом!* Тако се разговарзли њчх двоје, обоје људи одушевљевв, у вајлеишим годипама. У то ставу с носиљком једвом пред дом Софоклов. Из носвљке изађе Аспасвја. Била је у жевском руву. Софокле ју дочека па ју одве!е до Перикла у мирвсау башту. Како је сад била скрввена вспред вепозванвх очнју вребалачких, то је сквнула вео па спуствла с главе и плећз иматвјон, што је одостраг бво вревучен преко главе, па је сад остала у белом, красно оверваженом хитову женском; кудрава јој црвеакасто-мрка кога удешена је била у валоввцама ва cicobm очима а на глави је као једиеи украс била широка црвева трака, што је са горње површиве те* мева унатраг као прг.тен скупљала бујау косу. У руца је восила мален сунчанив особито дивна облвка а о појасу, који јој је васред тела држао одећу, висила је тако всто лепа, шарева лепеза у обдаку листа. Софокле је сад први пут видио Аспасију у