Topola

„Дотле човек мисли*, одговори Софовле, „да сунце, п само сунце, зори грожђе на лозз, дов пе види, да бвш највећп, највизовввја и најрујнаји гроздови висе под ладом најгушћега лишћа. Па ако' сумњвш, да ова самоћа песааку од вајде, то ћеш ипав ваљга признатп, да је добродошла љубаввзву? Ту можете по воља по читаве је даае уживати, а бунзће вас цагло цвркут тица или жубор вала. Нпкад у ову бзшту не уђе ли један роб незвае. А ако сте рада видита вајубзввје место, што су аајвећма благословиле мусе и харзте, а ви ходате!* Перакле и Аспасија пођу за песнвком. Софокле их доле одведе довде, гда се, као што је већ спомељево, Кафас савија те и с друге стране омеђава ограду баштеаску. Ту се земљаште нагибзло врема потову, који је текао у нешто снижевијем кориту. Алп обзла нвје вепосредао стрмо падала у воду, аего је међу потоком и уздигвутом површином остављен био особито дивав простор, којп је био доста шзрок. да двоје мзлрх а драгзх могу ходати дуж потока под зеленим аровом лнтћа, вроз воја су провиривали’ весташви зраци сувчааи. Песвик је водио своје госте том умилаом стазом. Ту су валп шушталп п жуборила најпријатнвје, тице су ту певукале и цвркутале вајслађе, ту се по валима п међу грзњем вграли сен и светлост као ђаволастз какви

190