Topola

195

управо тев онда, кад посхане и мати, па брав почвае, тако рећи, тев са дететом*. ... „То није тако по атинском грађансвом завону! “ уђе јој Перивле у реч. „А ви променвте грађансви свој завон“, на то ће Аспасија, „а онаво не вреди много!“ „Ој Софовле, побожни љубимче богова,* вивне Перивле, обреувши се пријатељу свом, „де ми помози да љуту ову депојву умиримо в разборитост јој вратимо те да нам мадом својом белом ручвцом не сруши сву државу атинсву!“ „Каво бвх могао и помислити“, рече песнив, *да узвишееа наша Аспасија моае изгубити разборитост, најбољи део човева и његове среће? Знаде она то таво добро, да би нас могла поучити, аво бисмо ивада заборавили, да је живот без сласти и весеља нивавав живот а аво смо ради уживати сласти живота ведро и весело, морамо се пре свега чувати, да се на нас не дигне мрачна богиња Ат а, богиња заслепљености и журајввог, страсног јурења. Знаде она добро, да нивад не треба да се улустимо у бој, пре но што мудро испвхамо своју свагу, да човев не може бити задовољан и весео, аво се не уме савлађивати; да људе треба да волиио, јер су нам они другови у уживању и сласти а богове треба да штујемо, јер то нису празна имена, него означавају преграде нашој снааи па моћно госпо-