Topola

196

дарећн стоје на граници међу нашои самовољок и удесом, иеђу слободом и вечном нуждом, да* „Доста!“ уђе ту песнику у реч Аспасија па се наемеши; „страх ме иначе, да из ведрог етира чисте мзслз, у који нас подигоше мудре ти и лепе речи, нећемо тп зеати наћи пута, да се вратвмо до незватних. алн докучивзх ствари, са нојнх сио се вренулз у разговору своме. Ако се сме оно, што је у опште речено, применути на особено, -снда ми се чини, Софокле, хтео си ти рећи, да туђзнке твце и туђинке жеве у Атиеи треба да погну главу те да пусте да зх черупају и перутају а оне да подносе мирно з трпељиво, нипошто да се не одупзру земажскзм законима, који им одузимају сваво право“ . . . „Овом нашем пријану," дода Пернвле томе, што Аспасија рече, показујући прстом на Софоклз, „дабогме је од по муке, постављати правила, шта све треба човек да ради а шта не, нарочвто ожењен човек, а исто му је тако од по муве слушати т& правила. У његовом животу нема непршшва; није ожењен те нзкаква Телесвпа не ввја његове Аспасије с угарком, скннутим са домаћег огњишта.“ В Е тако увев прођу посреднзци," одговори Софокле смешећз се „а п сви, који се мешају у ствари жубавничве, па ма и позвани биди. Сад мп се ругате п мал те ме не грдите, што сам, проповедајући разборнтост, сам био толиво