Topola

197

неразборит те хтео давати савета драгану и драгој. За то ћу сад казаити сам себе, оставићу зас овај час сасвим насамо, да мудрујете, те ћу се с вама опростати на који тренутав, да ви сво у ствар међу собом удесите. Идем, да се побринем да не би овде давас вас дан били без потврепе, без јела и пића. Док ве свршите разговор, дотле ћу ја још моћз и тамо у ловоровом жбуну провести воји час. Немојте мислити, да ме онда чева кавва Аспасија. У умилном оном ладу, с таблицом на волеаих и писаљком у руци, ослушвујући тужне уздисаје племените ћерке Идиподове" „Ннси дакле заборавио" рече Аспасија „на онај песничви намишљај, што си спомеауо на Авропољу?" ,Готова је већ половвна деда“, одговори Софокле, „па роб један седи с дава у дав, у руку му црно-овлажена трска, па са воштаних таблида преноси на папирос оно, што је свршено и истесано.* „Хоћеш ли дати, да унапред уживамо?“ запита Перикде. „Време вам је и сувише скупо!* одврати песнив и оде. Еад су тако Перикде и Аспасија остали насамо, вратили се на онај разговор, што су заподели били пред присним својим пријатељеи. Али као што то обично бива у двоје драгих, тако су и оаи сваки час свртали с пред-