Topola

животу, продире кроз душу и тело те је прва и последњв међу свим врлиеама.* , ; Та ми се мисао свиди,“ рече песник, „ма да не знам, шта би о том судио Анаксагора и онај познати камееар Фадијин и други мудри људв. Али ни од њвх неће ниједан порећи високу моћ лепоте и онога, што лесота у срцима људским изазива, моћ љуба ви. Баш сам ојутрос, сасвим према твојој жељи, Аспасија, да бих показао несавладиву силу љубави, уплео у дело моје један призор, у којем шиљем Емона, сина нраља Креона, у ад, да оде онамо за љубљеном својом вевом Антигоном*..... „То је сувише, Софовле!* одврати Аспасија песнику, који се мало зачудио, јер је ' слио, да је њојзи учинио по воља. „Са тако туровне стране никад не треба писаљка песникова да покаже љубав. Љубав је весела у бићу свом па треба прије да се одрече саме себе него своје веселости., Љубав не треба никад у ад да води човзчију душу. Треба људе да спријатељи само са жавотом, а не са смрћу. Суморну, сањалачку страст не би требалр у Јелина звати именом љубави. То је болест, то је ропство !“ „Имаш право, Аспасија!" одврати Софокле. „То твоје правило сасвим је белодано; и и Перикле, и ја, нас ћемо се троје држати свагда саио лепе, слободне веселе љубави; па ако ти • је по вољи, још ћемо данас боговима принети

201