Topola

203

„Засад опростите“, поче опет Софокле, „што вам не дајем баш ништа, чиме се иначе обачно зачвњава зајутрак. Нисам ето довео ни играчвце ни фрулачвце; јер данас су, чинн ми се, гости моји сами себи доста; а осим тога, во би још пред лепим „двтрашем вз МиЈшта* смео свврати и усудити се, да се натиче с таквим вештавом?* „Аео ико, то задело баш ти!“ викне Hepate; „ти си нам шта више дужан отпевати воју, јер си нам обећао то на Ааропољу. Донеси само струне своје, Софовле, па дед још једне и за Аспасију; заметните онда бојак, као но сицилајански паетври, свирком и песмом, а ја ћу изрећи непристрасеу пресуду та мене тек морате призната за судију, то је сасвим јасна ствар, јер осим мене немате пред собом никаква слушаоца!* „Уживање, што ћу чути песму и свирку Аспасијину“, одврати му Софокде, „aety сувише скупо откупити тиме, што ћу устукнути ва мејдану*. Оде затим, за час донесе двоје китваствх струна па замоли Аспасију, да избере себи једне. Лепојка пређе прстима преко жнца, да опроба струне а са наданутих струна крсну наједаред уиидан жубор, као варнвца са вигња. Па сад запеваше песник и депа Милићанва, разгрејани слатким жаром острвљанског вина, уза звук жида запевате песмвце Анакреонхове