Topola

204

и Сафине, и сволија, и крилата дистиха, међу њчма и по које ново, за тили час смишљено и сложено. „Шта ти је жиће и слаог му, несташне а' Киприје нема? Еј, да ме гроб схвати, таи раскошне насладе драж Престане срде ми згарат’ и мидошта аарка н ииље: Младости, брзо д’ ти цвет ложање времена срд!“ Ватрено одврати Аспасија : „Ератво је заиста смртнииа време; ама те мами Вахос, мами те игра и зелени венац п љЈбав! То је, то је тек жиће; тев сласт је жнће Разгонп Бриге! Та веоело данас, јер сутра тајна тн скрива!“ Врелвм погледом погледа песнив Аспасију па настави ; „Слатко, таво ми Пана араадијеаог, певат’ уз дитру Знаш, о Асдаснјо 1 Чар вејв вроз дивни тн дој. Xlory д’ измаћи зар? Небесва сиона љубав Ерота Сиренскв сврнла с’ у стас, која ми заноси слух!“ Са чаровеии осмехом на ружичних уснах запева сад Аспасија: „Слатвом уз Неру пежничах се пређа шадом. 0 бову Обвила Кипра јој дас, шарни и цвећем јој тван. Златна г’ опточила слова. И пишу: Љуби ме свеђер. Мапи с’ јадовати јад, узме л’ за љубу ме во!“ „Довле ћеш још овлевати, Перикле?“ узрази песннв. „Та признај Аспаснји, да је победилица, пав јој подај венац!“ „Подај га песниву, Перивле*, рече Аспасија, „али нена нам испунз још један услов; нева нам отпева још један дистихон лепој Филенијони .*