Topola

15

нржљав човек, просјак, а некако чудно исаезио лице. Како је Перикле био добра срца, баци му новчић. А кржљави иросјак још већма развуче лице па као да промрмља неку грдњу. Кад су прешли отприлике пола пута те прошли ред маслина, што су довекде пут порубиле, искрсне им пред очи Акропољ, угледаше грдни кип „прве на бојишту“, „Атине Промахе“, где се сјаје на сјају вечерњега сунца. Видила јој се глава са шлемон, видило се дигнуто копље и велики штит, на воји јој се насдонила дева рука. А блистала се још са обронка брегу и Горгонина глава од злзта, што је имућан један Атињанин онде дао начинити и приложио дркви. Око се човеку засени, кад погледа у ту главу. Од тога се часа вајар чудновато изменуо. Као да је сад сасвим узео улогу Периклову а Перикле љегову. Каогод што је путем од града до пристаништа Перикле узбуђено и ватрено гледао циљ један у даљини а друг му озбиљно, ћутећки, скоро као да га се ништа и не тиче, ишао покрај њега, таво је сад баш натрашке на повратку вајар убрзао корак и ватреним гдедом нетренимице гледао Акропољ, а друг његов ворачао покрај аега мирно, чисто уморно. Изгледало је, као да је необично расположио вајара лик богиње његове после онога, што је у Пиреју гледао. Онде му је изашао био пред очи сјај кориснога: метеж на пристаништу г