Topola

16

вика џандрљивих мењача, грдни, али у величини својој једнолики тремови, налик на храмове без богова, најпосде и бдаго, овејано лаким дахом свега „неизвеснога*: свејетоуметничву душу његову мал те не помрачидо. Морао је признати, да је то све лепо и красно, али му је то реметило низ неостварених, идеалних сјај-ликова, којпх му је била пуна душа. Сад, кад се Акропољ указао пред вим, као да се преобразио; тако је размишљајућн, тако смишљајући и чисто мерећи гледао нетренимице на светли вис Акропоља, да га је Перикле већ хтео запитати за узрок заиишљеној тој пажњи. „Бабо!“ зачу се у исти мах дечко један; говори старијем човеку а иде с виме путем баш пред Периклом и Фидијом па црним очима непрестано гледа Акропољ. „Јели граду заштитница богиња Палада само овде у нас Ативана на Акропољу? Живи ли и код других људ и?“ „И Рођани“, одврати онај старпји дечку, „хтедоше да им Палада буде заштитнида граду, али им не пође за руком.* „Да се није срдила на впх Палада Атина?“ запита дечко. „Ативани на суву“, одговори старији „и на мору Рођани отимали се о богињу. И једни су и други принели жртве у граду, да би добили милост Паладину. Али су Рођани били заборавни; попели се горе на град па да при~