Topola

206

обвеза нас на већу захвалност, но што би смо је игда могли увазати!" Таво се вавршио певачви бојак. Још су онда песник и Милићанва ревли коју о мусица па Аспасија је прзтом говорила тако научно о дорској, фригијсвој, ладсвој, иподорсвој и ипофригијсвој мусичној врсти, о финим разднЕама њиховим и о првенству једне над другои, да се Перикде вадивио и најпосле узвиЕнуо: „Та реци ма, Аспаснја, вако се звао човев, Еоја се сме похвалити, да је тебе у детињству посветио и увежбао у те потешвв вештине?“ , Дознаћеш“, одврати Аспасија, „вад ти једаред усприповедим детињство своје и младост®. „Зашто то још ниси досад урадила?* запита Пери Еле. ,ДоЕле ћеш то још одлагати? Хајде, још данас I Прилава је згодна а Софовле нам је таво веран прајатељ и уме ћутати, да се не треба да бојиш, него слободно можеш пред њии све исприповедити.“ „Не!“ рече Софовле: „ма ваво ми се чини да је врасна прнча о Аспасијнној младости, ипав се морам бојати, е ти се неће ни у подав толиво допасти, аво узмораш дати, да још ео с тобом слуша, вао вад би ју сам чуо. Осим тога сети се, да сам се заветовао, да вас нећу пре пуститн, дое сасвнм не измирим опех Аспасију те не стаорим хор један у славу Ероту. Морам давле наново отићи у само-