Topola

209

„Филамон се звао тај човек, за кога си mejo час питао; њему имам знање своје у муспци и у осталим вештинама и у опште све да захвалим, што човек човеку може захваљивати, и што дабогме нзјпосле, као што ја мислим није превише, јер код човекз, нарочито код женскиње, ипак највише одсуђује земља, на којој је човек поникао и проклијао, в домовински етир, који је удвсао у себе, и облик ствари, које је рано видио око себе, пре свега пак опредељење му, и усуд, и ззезда, под којом се родио. Дсбри Фаламон! не верујем, да ћу икада с иједеим мушкарцем тако срећно и мирно живити, вао с њиме; он није више праањао за мој ссол аја још не за његов. Њему је било осамдесет годвна, мени десет. Дабогме да је он изгледао за четврти део својих годвна млађи а ја опет за четврти део старија. Еад ми умре отац Акеијох и мила мајка у Милиту, узме ме Фидамон у кућу, да ми буде уместо ода и старатеља. Био је Филамон најученији, најмудрији, најречитији, а уједно и највеселији старац у веселом Мнлиту, вајљубазеија можда старац, што је од Анакреонта амо ио земљи ходио. Не знам, да ли се ишта може леише спријатељити и сложити, него младићви старац и прерано развијено женско дете. Најлепше противности у животу траже једна другу те се ту додирују најсвесније и нај-

Аспасвја.