Topola

210

мисаоније. Сграсно сам се чисто загледала у Филамонову браду, што је била бела као снег а спуштзла се на дугачко, у ведре његовеочи, са којих ми је канда светлпло светвло свега зпања на свету, у лире његове и дитре, у његове исписане свитке, у тучне и мраморне линове на дому његовом, п у дивео, шарно цзеће у његовој башти. Што се љега тиче, sao да је он мене исто тако волио; од оног часа, како су ме довели у његову кућу, био му је на усеах осмејаЕ, Еако никад више нисам видвла у ниједног срећног човека; најпосде ви сама смрт внје вадра била сасвим спирити са уснах осмејаЕ тај. Пуних еам пет година про живнла међу ружама, којима је божзнствени тај старац овенчао своје пехаре, удисала сам мудрост бистрнх његових очију и усаеа му, што се преливале бујном речитошћу, ударала сам у његове лире и дитре, зажарееи сам образи одвијала његове свитЕе, гледала му тучне и мраморне ликове и неговала двеће у љеговој башти. Свет појесије, гласова н пролећа нзново је ожввпо за њ а он га је још једаред ужавао с дететом. Говорио је, осамдесет шу је годнва а многи свој свитак тек разуме, откако сам му ја, дехе, врочитала. Кад је Филамон умр’о, прозвали су ме Милићани вајлепшом момом на вјонских обалах а ја сам врви пут погледала у огледало. Жавот богатог града, где је јелински дух на сук-