Topola

215

прете. Дигла сам главу па.сам тако корачала нроз светину ; рсбзња моја сирота дрхтала је вао прут а све еаворце ишда замном. Предаи су додуше мало узмазли од мене алв су вх они стражњи наново опет догурали; у замршају томе и метежу стадоше ме гурати а ја се распалии те гњевно повачем на светвну; неки ме онда шчепају за руке и за хаљзне те ме стану бесрамно ружвти. У тај мах нанесе туда пут путначка једна кола, у која су били упрегнути коњи. У колвх је седио човек, угледан а имућан бар је тако изгледало око вега свдвв робови. Већ су неколико њих најдрзоватвјих квдвсали мени, у то ме посред грозае те вреве спази тај човек, даде зауставати кола па нареда својзма, да мене и робињу моју дигну у просграеа кола путничка. Робови то и учине те та се ја тако за тили час опростим беде невидовне и окренем леђа Мегари, коју ћу проклањати, док сам жпва“. „Сад поазм, Аспасвја", уђе јој ту Перикле у реч, „зашто се ти, упркос твојој кначе таЕо умереној и размишљеној наравв, увек тако душмансви разјаоиш, кадгод се говори о Дорцима и дорском бићу!“ ,И ве порвчем“, одврати Асаасија, „од онога дана, што проживих у Мегари, заклех се, да ћу на веки мрзвта све Дорце и да ћу им се осветатв!*