Topola

228

Кад је философ са својим пратиоцима сасвим близу дошао ономе месту, где је Сокр&т седио с Аспасијом и разговарао се, и сам се, не чекајући, да му се млађп Сократ први јави, с пријатељским погледом обрне к вему, јер га је здраво волио. Сократ устане па прозбори. „Како лн завиднм твм твојвм првјатељима, Анаксагора, што могу по вас дан битн уз-а-те те су у стању жеђ своју за звањем загасити са твога студевца. Ми други, који те ретко тек сретамо, носимо по неколЕко дана у себи нерешене сумње па мучимо н кињимо н себе а своје пријатеље, који тако исто за знањем чезву, а нисмо кадрн доћн нп до каква послетка. Ево ја овде већ читав сат вако сам напао сина Аксијохова, хоћу да дознам у њега, шта је љубав, јер се он разуме у тпм стварима. Алн ти тај, како ми се чини, баш навлаш скрнва своју, те злобно ме задиркујућп говори ко]ешта, што мн шимало вије кадро разјасвнти ствзр, него ме још већма збуњује. Сиилуј се ти на мене, Аваксагора, па уп реци: шта је љубав?* „У почетку су“, одговори филоссф, не разумевшн враво питања те схватившн предмет са неприродне му стране, „пратвари и семева тварп помешава била у слепом нереду. Тада је све бвло хаос и воћ и ерев. Није било ви веба, ни земље, вп ваздуха, док вије мрачна ноћ. зачела од ветра те родила прајаје,