Topola

230

не мудростк. Јер ја и овај младић, нас двоје смо у разговору своме имали другу врсту љуб*-.ви пред очвма, а не ту, што нам ти у говору своме о борби твари и о Ероту а прајајету овај час наговести. Нас двоје наиме питамо а ни то не изгдеда можда недостојно питања шта је права природа, бвће и дељ онов осећаја, по којем један човек другог. нарочито пак овај мушкзрац ' ону женсквљу пли она женскваа овог мушварца каже да милује?* „Жудња те врсте“, одвратп Анаксагора, „коју осећа мушкарад спрзм жевскиње, али не спрам жевскање у опште, него спрам нзвесне једве женскиње, и опет женскиња не спрам мушкарца у опште. него спрам пзвесног мушкарда, страсна та и безвољеа жудња јесте врста нека душевне болести и као такву је човек мора жалити. Јер болесаа жудња и страсва наклоност те врсте у најјадније очајање и најжалосеију беду доводе оеога, коме жудњу не загаеи дредмет, за којим искључиво тежи; алп ве само то, него, и ако има наде, да ће се утолитн злп се збаља делом утоли, још веже страсеике за љубљеви предмет u зависвима их чннн а та је зависност то свако мора увпдити недостојна човека и срамна; мудар се човек пак још и зато треба ње да кдонп, што треба да сачува мирноћу и унутрашње задовољство своје душе те се дакле никад не сие одати чему са особитом, страс-