Topola

236

вотни идејал, којп се може слагати са ружности!“ Аспасија погледа Сократа пола чудећи се, пола сажаљевајућа га. Сирома свнак Софронисков! Међу веселим п задовољним светом једина је он био везадовољан. Већ су га стали рачунати иеђу мудраде. Али нпко још ннје никад чуо Оократа, да што тврди. Једнако је само пнтао. Крај сувременик& својпх прдлазио је као велин, жпв, чисто незгодан знак пнтања. Дази је бао отедовљена потреба новог откровења, вове мислп, новог времена? . . . Како му јава u збиља, па баш и у вајбурепјем свом цеету, вије кадра бала сасвим одговорити на патања то је одбегао на поље чисте мисли. Стао јз ловнтп . јасне војмове*. Али вишта еије тако близу мозгалачком лову на мисли, као дрпвидва протвваост њвхова, занесеност. Те тако је говорио о свом демону. Сасвнм јз то збиљскв био схватво. Oso је у Јелива свнкло било, вапоље гледати јасзо и отворево. Сократ је своје око упр’о увутра. Чуо је сам себе мислати; откриојеунутарњост па се поплашпо ње, тако, да му се учивила као векадемовска моћ. Он ју је звао својим демовом. Мпого се говорило о његовој „вроввја“, Еј, вронија, са којои је у разговору откравао везнање другдх, то је тек бво слаб одјев овој