Topola

237

иронијв, којој је болље ударао сам на себе, на борбу у својвм совствееим грудима, на борбу, што је узалуд жеднила за познааем! Боаа му је збиља била, кад је говорио о себи, да зва, е нпшта не зна .. . Па ипак се у њему све кувале клице мисли, које ће никнути тек у будућности, Тражио је, као што је иало час пред Аспаспјом рекао, жиеотни ндејал, који се. не као јелински, може слагати са ружаости. Трвжао је, слухио озбиљеији идејал наспрам идејала 9 свемоћне лепоте“, којајезлатвпм жаром озаривала његов век . . . Такав је ето био тај млади мозгало. Па ипак био је Грк. С поља ружан, унутри га све нешто копка, а овамо га је ипак заданула умвлност јелинслог духа. Није био суморан занесењак а вије могао то ни постати, И н>ега је додирнуо дах Аспасијин, па никад га нису могле сасвим свладати суморне моћи. Ове се више и више бвке његово морало преобразити у благу веседост, ма и само у веселост мудраца, који равнодушно испија пехар с отровом, кад му куцне час . . . Али је сад још у њему врида младост и тајна нека млађава страст, за коју ни сам чисто вије знао. Још вије бпо овај зрели човек, још не овај старац о коме причају књеге старнх још је био каменар из радиснвце Фидијине.