Topola

238

У потаји je мвловао лепу и мудру Ассасију. Миловао ју je а знао је, да пма затубаст варварски нос н лице као у каквог Салина те да га сва нпгда неће моћп мпловата. Знао је то, али је био још млад те је и сам само пола измерио снагу ватре, што се потајео у грудвма ку разгорила. „Зеам, Аспасвја“, рече, „изгледам хи, да се као гусенвда пужам по двету јелинског живота те га у потаји разједам и са пљувачком скептЕчнвх мисли брљам, а ти би рада одаеде да ме скврцееш са ружачнвм тп прстпма. Али видеш, Аспасвја, та ја бвх већма водио бити леп него ружан. Кажвдер ми само, шта да радин, па да будем леп?“ „Буди увек благ п весео 44 , одврати Аспасвја, ,п - опет ти кажем гледај, да принесеш жртву харитама!“ „Прожмп ме зраком твојвх очију I“ повиче истинаш, свладан узбуђењем срца свог а баш је иначе свагда бпо мврав. „Онда ћу*, пастави, „увев бнти благ и весео!“ Те је речи взрекао у страсвој узрујавости а притом је своје лвде првблвжио Аспасијином, као да хоће својим очвма да ухвати овај зрак она њеног, гато развесељава. Притом је Свлвнско лвце нстинашево тав,о блвзу дошдо до умпљатог лвка Мндпћанчиног,