Topola

287

Ччсто видиш, како човек усише, како га нестаје!“ „Је л’ те!* кликее Пол; „али кад онда на крају трагедија почнем:

„Е, идем дакле! Збогом земљо ти! Ви взвори и ти, напиче свеж“

„Дивно је то било,“ рече Ипоник одобравајући; „али је најлепше, што сам од тебе видио и чуо, ипак било оно, како си као Ајант стојао на позорници и говорио предивни онај монолог*. ... „Ти мислиш*, рече Пол, „како сам у саморавој гудури, пре но што сам тобоже грехе откајао и сам се убио, копље забо у земљу тако, да је врх био горе .. .

„Ту ј’ ето џелат, каво б’ мого' најбоље Еробости свег’, ео има кад мудровати“

„То је то!“ викне Иаоник: „па како си онда најпре призвао Зевса, па онда Ериније, па онда Илија* ... „Еј Илије,“ уђе у реч Пол

„Еј Илвје, кад дођеш у мој аавичај, Притегни онде златосјајае кајасе, Разгласи роду моме пропаст ми и сирт 4

„Па како си“, настави Ипонив у одушевљенои сећаљу, „сасвим напослетку још споменуо завичај, и огњиште очинскога дома, и Саламину, и град славе Атин у, и сроднички ти народ атински тада је заиграло срце у сваког Атињанина, а било их је тамо